Pored mnogobrojnih prednosti korišćenja interneta i digitalne tehnoligije, neadekvatana upotreba istih kod dece i mladih može dovesti do niza negativnih posledica. Pre svega, vidljivi su problemi u komunikaciji dece kao i njihovom ponašanju, pri čemu često neinformisanost o zaštiti podataka ličnosti narušava privatnost dece. O tome zašto je izuzetno važno da mladi ljudi razviju medijsku pismenost kako bi bili informisani, kritički razmišljali i donosili informisane odluke, pričali smo sa master psihologom i novinarom, Natalijom Nisić.

Da li društveni mediji utiču na ponašanje mladih?

Gotovo je nemoguće zamisliti funkcionisanje bez interneta, gde postoje hiljade izvora informacija, knjiga i mapa u digitalnom obliku, društvenih mreža, onlajn trgovine, digitalnih biblioteka i muzeja, vesti. Sve ovo promenilo je način života mladih. Informacije uglavnom dobijaju na internetu. Hteli to mladi ili ne, ono što čuju ili čitaju u medijima utiče na njihovo ponašanje, odluke, pogled na svet i sklonosti, a posebno utiče na decu školskog uzrasta i tinejdžere. Oni moraju da poseduju adekvatno znanje i kritičko razmišljanje da bi bili u stanju da pravilno upravljaju medijskim, odnosno internetskim poljem.

Psiholog i novinar Natalija kaže da društvene mreže definitivno utiču na decu, ali svesno i nesvesno utiču na sve nas.

– I mi odrasli to moramo priznati, iako možda u manjoj meri, s obzirom na zrelost i kritičko razmišljanje koje smo postigli. Virtuelni prostor je prepun digitalnih informacija svih vrsta, od kojih su mnoge korisne, ali nažalost mnoge bez neophodne cenzure i primerenosti u izboru objava. To znači da su društveni mediji moćan prostor koji ima veoma pozitivan, ali i veoma negativan uticaj, posebno među decom i adolescentima. Svedoci smo sve više zabrinjavajućih sadržaja, neadekvatnih, diskreditujućih, agresivnih, prepunih predrasuda, stereotipa i uvreda po raznim osnovama, a neki od njih dostižu i nivo kršenja zakona. Kada je reč o ovakvim slučajevima, treba ih otkriti i shodno tome sankcionisati. Oni takođe mogu biti usmereni direktno na krhku ličnost adolescenta, u vidu sajber maltretiranja, i izazvati značajne psihološke poteškoće i udar na ionako promenljivo samopoštovanje u tom periodu.

Da li se deca ugledaju jedni na druge ili popularne ličnosti i ono što objavljuju na društvenim mrežama imaju uticaj?

– Deca se stalno posmatraju i prate, takmiče se, upoređuju i imaju sklonost da se imitiraju. Istovremeno, teže da prate trendove i aktuelna ponašanja, među kojima, nažalost, ima i pozitivnih i negativnih. Što se tiče ponašanja javnih ličnosti i influensera, deca i mladi žele da se identifikuju sa svojim idolima izgradnjom svog identiteta, a očekuje se da uzimaju primere iz ponašanja i načina života koji njihovi idoli javno predstavljaju. Javne ličnosti imaju veliku odgovornost i treba pažljivo da grade svoje javno ja i imidž, pažljivo biraju šta propagiraju, imajući u vidu veliki uticaj koji imaju na širu populaciju, a posebno na mlađe. Među njima ima odličnih primera koji kao da sve ovo imaju na umu i vešto predstavljaju. Mladima je važno da pažljivo biraju modele koje slede, pokušavajući da se izraze i predstave, da povećaju svoje samopouzdanje, popularnost i prihvaćenost u svom društvenom krugu, koji im je u toj fazi života previše važan.

Internet je od malih nogu deci na dohvat ruke, roditelji često smiruju decu dajući im svoje telefone, da li to utiče na stvaranje zavisnosti od interneta, telefona? Kako roditelji mogu uticati na decu, da korišćenje društvenih mreža bude usmereno na korisne, produktivne stvari?

– Istina je da nekontrolisano korišćenje tehnologije i interneta može dovesti do ponašanja zavisnosti, a to, nažalost, dosta primećujemo ovih dana. Imamo veliki broj roditelja i dece sa ovom teškoćom, posebno pojačanu višemesečnom izolacijom i smanjenjem socijalizacije usled pandemije. Igre, društvene mreže i internet su svakako u određenom periodu, posebno na početku karantinske krize, imali dobru funkciju održavanja makar virtuelne komunikacije sa prijateljima i zabave koja je decu oslobađala od stresa i bila im dobra distrakcija. Ali uvek kažem da roditelji treba da promovišu uravnoteženu upotrebu interneta, telefona i tehnologije uopšte, tj. vremena ispred ekrana, naravno počevši od sebe. To znači umereno i ograničeno vreme, prema preporučenom uzrastu, sa usmerenjem da se stimulišu pozitivne koristi, odnosno da se koristi za istraživanje, obrazovanje i kreativnost, i konstruktivno korišćenje svih ovih aktuelnih alata današnjice. Isti treba da bude uravnotežen kao deo dana, u kome bi bilo kretanja i sporta napolju i u prirodi, direktne komunikacije sa porodicom, vršnjacima itd. Tanka je granica na kojoj se uravnotežena korisna upotreba pretvara u zloupotrebu i zavisnost.

Da li roditelji i najbliži mogu da reaguju ažurno, ako primete negativne promene u ponašanju dece, kako?

– Raduje me činjenica da sve više pravovremenog roditelja traži stručnu pomoć, čim primete promene i odstupanja u ponašanju i emocijama dece, i ukupnom razvoju. To je znak velike svesti, hrabrosti, savesnosti i otvorenog uma kod roditelja koji su otvoreni za savete i promene. To je posebno važno jer kada su deca u pitanju, jer svaki član može doprineti poboljšanju porodične dinamike i funkcionisanja. Pored individualnog razgovora važan je i porodično-sistemski pristup, koji mnogo pomaže u rešavanju poteškoća mladih. Istina je da mladi, posebno adolescenti, ponekad imaju tendenciju da sakriju stvari koje im smetaju iz raznih razloga, kao što su strah od kazne i odbacivanja, strah od osude ili preterane reakcije roditelja, osećaj stida, a vrlo često i zbog ne žele da zabrinjavaju svoje roditelje i pokušavaju sami da reše svoje poteškoće.Ponekad uspešno, ali može biti i razlog za još veće produbljivanje teškoća. Prognostički gledano, najbolje je odmah razgovarati sa roditeljem i aktivno pristupiti suočavanju sa poteškoćama.

Negativno ponašanje kao rezultat društvenih mreža nije slučaj kod sve dece, od čega zavisi kod koje dece će se pojaviti? Koji je najispravniji način da roditelji reaguju, a šta ne bi trebalo da rade?

– Zavisi od mnogih faktora, uključujući fizičku i emocionalnu zrelost i razvojnu fazu deteta, vaspitanje i stepen zabrana, poruka i moralnih vrednosti od roditelja kao primarnih staratelja, temperamenta i karaktera deteta, trenutne potrebe koje ima, i naravno da je tu uticaj faktora sredine i društvenog okruženja u kojem se kreće. Roditelj bi pre svega trebalo da bude otvoren za razumevanje i razgovor sa svojim detetom, pokušavajući da sagleda uzrok i pozadinu negativnog ponašanja koje se oponaša, postavljanjem čvrstih granica, brige i kontrole i usmeravanja u smislu razlikovanja pozitivnog ili negativnog ponašanja, što svako dete treba da nauči. Neophodno je staviti akcenat na podsticanje socioemocionalnog razvoja i inteligencije, razvijanje empatije i razumevanja posledica svojih postupaka i prihvatanja odgovornosti, povećanje kritičnosti u razmišljanju, što su zapravo ciljevi u svakom roditeljstvu. Tokom pandemije bili smo prinuđeni da sedimo kod kuće, deca nisu imala priliku za druženje i druženje, zbog neophodnosti učenja na daljinu, veliki deo vremena su provodila ispred računara. U većini slučajeva tako su nastavili i kasnije nakon pandemije, što je još zabrinjavajuće i u toku školske godine.

Da li postoji opasnost da se to negativno odrazi na decu, kako da roditelji izvuku najbolje od njih, bez negativnih posledica istog?

– Važno je održavati socijalizaciju dece i direktnu komunikaciju kroz druženje, realizovano naravno primenom preporučenih mera. Ima veliki uticaj na mentalno zdravlje svih starosnih grupa, a posebno mladih na njihov socijalni i emocionalni razvoj. Zbog toga je potrebno prilagoditi se i iskoristiti kreativnost da se pronađu bezbedne alternative, kako se ne bi potpuno prekinulo, jer sam primetila da je veliki broj mladih praktikovao i osetio negativan uticaj. Samopouzdanje dece i mladih ne bi trebalo da zavisi isključivo od lajkova i virtuelnih povratnih informacija. Svaki roditelj treba da bude informisan o svim pozitivnim i negativnim prednostima korišćenja tehnologije i društvenih medija za svoju decu. Naravno, roditelj je taj koji treba da nadgleda i kontroliše upotrebu tehnologije, i to uz dobre roditeljske granice, koje neće biti ni prestroge ni preblage. Tokom dana preporučujem dobru rutinu i raspored u kojem bi vreme za računarom bilo ograničeno prema uzrastu, a izbalansirano sa sportom i kretanjem u prirodi i omogućeno hobije i aktivnosti prema željama dece. Ne smemo zaboraviti ni otvoren razgovor između roditelja i dece, u kome će se odvijati obrazovanje deteta u odnosu na ovaj deo našeg života, kako bi razumeli uravnoteženu upotrebu, moguće pozitivne ili negativne posledice i uticaj društvenih medija – zaključuje psiholog, novinar, Natalija Nisić.