Potrebno je menjati modele finansiranja medija iz javnih budžeta i uspostaviti jasne i merljive kriterijume koji bi onemogućili arbitražne odluke i eventualne koruptivne obrasce delovanja.

Postoji nekoliko modela na osnovu kojih se u Srbiji dodjeljuju javna sredstva medijima, a oni se prvenstveno dele na državnu pomoć kroz konkurse za njihovo sufinansiranje, u koju spadaju razne vrste transfera, subvencija i grantova, te na javne nabavke, kojima podležu komercijalni ugovori za promociju i oglašavanje, te sredstva koja se izdvajaju za pretplatu i kupovinu medijskih sadržaja. Za sve modele se ipak vežu značajni problemi sa kriterijumima dodele sredstava s obzirom da u većini slučajeva nisu uopšte definisani, a ukoliko i postoje, nisu merljivi, precizni, a često ni javno dostupni.

Finansiranje lokalnih medija zavisi od samovoljie lokalnih vlasti i zasnovano je na ustaljenim dugogodišnjim procedurama prije nego na pomno razrađenim kriterijumima koji bi išli u korist javnosti.

U pravilima i kodeksima Regulatornog tela postoje uslovi za poštovanje minimalnih programskih, etičkih i drugih kriterijuma, što je jedan od mehanizama zaštite javnog interesa, ali ih je neophodno unaprediti i poboljšati monitoring. Javni emiteri, pored toga, obavezani su da produciraju sadržaje od javnog značaja, ali oni nisu definisani preciznije od zahteva za određenim procentom programa.

Model dodele sredstava javnim i privatnim medijima na osnovu javnog poziva s druge strane predstavlja dobar iskorak prema većoj transparentnosti postupka, kao i prema većoj konkurentnosti samih medija u apliciranju za ta sredstva, ali on nije ustaljena praksa u Srbiji. Analiza dostupnih oglasa pokazuje da kriterijumi koji se navode u javnim pozivima za dodelu grant sredstava nisu merljivi, niti je utvrđen tačan način bodovanja aplikacija, a čitav proces donošenja odluka nije transparentan, što sve ozbiljno dovodi u pitanje legitimnost ovih praksi.

Finansiranje po javnim pozivima, bilo u obliku grantova ili komercijalnih ugovora po sistemu javnih nabavki, u principu daje osnov za legitimnije i transparentnije finansiranje, ali su kriterijumi u praksi retko precizno definisani, pa nisu isključene proizvoljne odluke koje nisu zasnovane na javnom interesu. Pri tome sistem javnih nabavki ne povećava transparentnost kupovine oglasnih prostora i medijskih sadržaja s obzirom da se često koriste direktni sporazumi i pregovarački postupci bez objavljivanja obaveštenja o nabavci. Potrebno je menjati modele finansiranja medija iz javnih budžeta i uspostaviti jasne i merljive kriterijume koji bi onemogućili arbitrarne odluke i eventualne koruptivne obrasce delovanja.