Što se interneta tiče, najiskrenije je reći da je to meta-medij ili hiper-medij, tj. neka vrsta „medija nad medijima“ jer u sebi uključuje toliko mnogo tehnologija i medija: pismo, zvuk, sliku, radio, TV, knjigu, faks, elektronsku, digitalnu, pisanu reč (skenirani rukopis, crtež), jednom rečju, sam Internet razbija klasično shvatanje medija, redefiniše ga i suštinski menja sam pojam.

Što se bloga tiče, prema opštoj definiciji blog je medij, prema klasičnoj definiciji to je podtip, ili žanr, kompjuterske komunikacije, prema tehnološkim je podvrsta digitalnih medija, a po sociološkim je nedefinisan, pa bi bilo nerešeno, šahovski, što bi dalo konačan rezultat za činjenicu da je blog medij.

Ali da li je ovaj pro-akademski tretman i razmatranje blogerskog pitanja jedinstven ili je najispravniji odgovor? U logici i nauci poznat je primer životinje „Ornithorhinchus paradokus “, koju je nemoguće klasifikovati i sistematizovati korišćenjem usvojene taksonomije vrsta. Čini se da se blog, u tom smislu, može nazvati „srednjim paradoksom“. Doslovnije rečeno, blog je svojevrsni komunikacijski protektorat (pod „privremenom“ upravom interneta) koji zahteva priznanje zajedno sa dužom grupom drugih medijskih „secesionista“: e-mail, Realiti TV, Ioutube, MiSpace, MUD, konzole za igre (PS, KSBOKS, Nintendo…), SMS, GPS, Evening , Focus , itd.

Samim tim što blog funkcioniše u okviru jednog, ovde definisanog kao metamedija, može se pretpostaviti da ako ima prepoznatljivu identifikaciju unutar metamedija, može se percipirati kao entitet sa mnogo karakteristika i atributa medija: pošiljalac, publika, prepoznatljiva forma i razni “podžanrovi” ( tematski žanrovi : politički, novinarski, informativni, sportski, turistički, književni, modni; tehnološki podžanrovi : v-log, fotoblog, link-blog, tumblelogs , flog; kao i sociološki podtipovi: lični blog, kolaborativni blog, poslovni blog, PR-blog itd.). Svi argumenti protiv toga da blog bude medij su uglavnom iz šešira klasicističkih definicija: blog nema sopstveni tehnološki uređaj, deli sličnosti sa drugim veb formama, a drugi mediji (TV, radio, novine) nemaju imaju kvantitativnu produktivnost potrebnu za medij, više je amaterski nego profesionalni, i tako dalje i tako dalje.

Ipak, pitanje ostaje otvoreno, ali mislim da je pravo vreme za blog i slične „nove forme“ koje rade na redefinisanju klasičnog medija. Ima još mnogo onih koji bi olako uložili veto na blog kao medij, ali mislim da je to potpuno nova „era“ medijskog umnožavanja, tako da za sociologa blog nema šanse da bude medij, sve dok se ne desi postmoderna u sociološkom nauke koje se odnose na medije. Dok se postmoderna nije dogodila u književnosti, spisi DŽejmsa DŽojsa, Borhesa, Fuentesa, Kortazara, Beketa bili su samo škrabotine i nisu bila književna dela. Videćemo da li će se to desiti.

Verujem da ako biste Mocarta pitali da li je tehno muzika, rekao bih da je to čista kakofonija i đubre, ali danas je tehno muzika, jer ga publika doživljava kao muziku, i prepoznaje kao muziku. Mislim da je i za blogove verovatno da će publika imati ključnu reč.