NASLOVNA

NENAD TASIĆ: Novoizabrani predsednik STRUKOVNE ASOCIJACIJE NOVINARA SRBIJE

Na čelu SANS-a: Nenad Tasić; foto: SRB-info

Kombinacija znanja, iskustva i upornosti dovodi do konačnog uspeha.

Novi predsednik Strukovne Asocijacije novinara Srbije (SANS) je glavni urednikPčinjskog 017 i osnivač SRB-info portala Nenad Tasić, saopšteno je iz tog udruženja.

Gospodine Tasiću, kada ste izabrani za predsednika Strukovne Asocijacije novinara Srbije?

– Na skupštini Strukovne Asocijacije novinara Srbije 24. decembra prošle godine, kada je i doneta odluka o mom izboru i usvojen novi Statut. Pre nekoliko dana, tačnije 11. januara zvanično je u Registar udruženja, društava i saveza u Agenciji za privredne registre doneto rešenje o usvajanju registracione prijave. U narednom periodu, odnosno 16. februara na dan SANS-a, planiramo izbor Generalnog sekretara, kada će se formirati novi organi i radna tela. Velika mi je čast da budem na čelu SANS-a i osećam se počastvovan iskazanim poverenjem. Spreman sam da odgovorno nastavimo da jačamo i unapređujemo novinarsku profesiju.

Šta planirate u narednom periodu?

– Radićemo na jačanju Asocijacije kroz širenje članstva i povezivanje sa udruženjima u zemlji i regionu. Svi mi imamo odgovornost i obavezu da svojim radom ojačamo novinarstvo naše zemlje. Naše delovanje bi trebalo da unapredi celokupno okruženje, ali i da donese boljitak društvu u celini. Posao nas novinara jeste da budemo partner građanima Srbije i da svoje znanje i iskustvo iskoristimo tako da pomognemo tamo gde je pomoć neophodna. Kroz promociju i afirmaciju novinarske profesije imamo mogućnost da damo primer i šansu mladim ljudima, a mi ćemo se kao tim zalagati da sve mogućnosti iskoristimo na pravi način.

Rukovodstvo SANS-a planira da u narednom periodu obiđe sve okruge širom Srbije, da se izaberu poverenici i da se njihov rad osnaži kroz pronalaženje projekata za njih. Cela organizacija mora ojačati, naročito njen projektni tim, koji bi osanažio asocijaciju u narednom periodu. Neće biti lako, ali smatram da nije nemoguća misija.

Pomenuli ste mlade. Kako da se mladi najpre opredele, a zatim motivišu, ohrabre i podstaknu da ostanu u novinarstvu u ovim okolnostima?

– Cilj novog rukovodstva je da podmladi organizaciju i da mladim kolegama da priliku da odlučuju i uključe se u rad asocijacije i u novinarstvu što je više moguće. Napravili smo strategiju koja će mladim kolegama i koleginicama omogućiti da se bave profesionalnim novinarstvom, koje je finansijski nestabilna profesija, što utiče na to da li će se mladi opredeliti i ostati u profesiji kakva je novinarstvo.

Kvalitetan medijski sadržaj zahteva kvalitetan kadar. Treba sarađivati sa osnovnim i srednjim školama i pokušati zainteresovati decu za bavljenje ovim poslom. Ključno bi bilo da se mediji ujedine u inicijativi po okruzima i na lokalu, kako bi se više sadržaja proizvodilo za mlade, jer bi i taj sadržaj sigurno zainteresovao našu omladinu i privukao je novinarstvu. Treba pratiti i kreirati sadržaje za mlade uz pomoć ljudi koji su približno njihovih godina i na taj način ih možda privući. Verujem da bi oni želeli da pišu o temama koje interesuju mlade.

Imao sam prilike da u svojim medijima radim sa mladim ljudima koji su kasnije postali dobri novinari, glavni problem je kako ih zadržati. Finansije takođe vidim kao problem.

Ako želimo da pomognemo mladima i uključimo ih u svet novinarstva, onda ne smemo da imamo gard prema njima i prema njihovim stavovima. Treba ih pustiti da iskažu svoje želje, ideje i mišljenja. U radu sa mladim ljudima treba uključiti one koji razumeju način razmišljanja naše omladine. Smatram da situacija sa mladima nije nepovoljna i da samo treba pustiti mlade, da se izraze i da se bave novinarstvom. Jednostavno, budimo pozitivni kada su mladi u pitanju, spustimo gard i verujmo u njih.

Šta mladi novinari trebaju naučiti i neizostavno usvojiti od svojih starijih kolega i obrnuto?

– Ovo, naravno, zavisi od kolege do kolege. Na njima je da prepoznaju njihove mane i vrline. Učiti na greškama starijih kolega, usvojiti dobre veštine i karakteristike te tako izgraditi sebe kao profesionalca u novinarsvu.

Starije kolege su često ozbiljnije od mlađih. Mlađi iznesu svaku ideju koja im padne na pamet, dok stariji više promišljaju. No dobro je imati takve različitosti kako bismo postigli idealan balans mladosti i iskustva.

Mladi novinari mogu starijim kolegama dati nov pogled na stvari. Oni aktivnije prate nove trendove, upoznati su s novim društvenim mrežama te ih redovno koriste, kako u privatnom tako i u poslovnom životu. Starijim kolegama mogu dati nove ideje, a oni svojim iskustvom mogu proceniti koliko ideje imaju potencijala. Spoj mladosti i iskustva je dobitna kombinacija, jer u savremenom svetu korišćenja informacionih tehnologija, moramo biti u korak s trendovima kako bi bili tamo gde su čitaoci.

Na kraju ni mladi ni stariji ne treba da budu jedni drugima konkurencija, već treba da sarađuju u timu, jer uspeh svake organizacije proizilazi iz verovanja u snage i ideje mladih i znanja i iskustva starijih. Kombinacijom entuzijazma mladih i iskustva starijih igrača može se postići samo jedno: odličan rezultat.

Naravno, svaki dan je potrebno obrazovati se jer se sve jako brzo menja, pogotovo online sfera. Na samom početku karijere, znanje koje mladi stiču je bitnije nego novac koji zarađuju.

Disciplina, dobra organizacija posla i vremena rezultiraju visokim kvalitetom obavljenog posla.

U srednjim stručnim školama nema novinarskih smerova, gde bi kroz školovanje mladi stekli sva potrebna znanja da mogu odmah nakon nakon završetka srednjoškolskog obrazovanja profesionalno da se bave novinarstvom. Da li je moguće nešto uraditi po tom pitanju?

– Potrebno je da se mediji ujedine oko zajedničke ideje da se stvori novi obrazovni profil  – novinarski, po dualnom sistemu i to predlože nadležnima. Mislim da je problem o kojem danas govorimo započeo još devedesetih godina prošlog veka, kada je došlo do promene sistema, ideologije i postepenog ulaženja u svet kapitalizma. Pre su postojale razne omladinske organizacije kao što su književna i muzička omladina, razne komisije za kulturne, javne delatnosti i medije. Deca su u to vreme postepeno uvođena u neke ozbiljnije  životne teme.  Krajem prošlog veka, raspadom Jugoslavije počeli su da se javljaju medijski heroji koji su se bavili istraživačkim novinarstvom, što je tada mnoge mlade ljude opredelilo za novinarski posao.

Redovno izveštavanje lokalnih medija o komunalnoj tematici je sa druge strane deci dosadno i nezanimljivo, jer su novinarski izveštaji poput tekstova iz biltena javnih preduzeća.  Po mom mišljenju početkom ovog veka je medijska scena Srbije postala jednolična, a na samom lokalu finansije su faktor koji dosta utiče na bavljanje ovim poslom što sigurno i mlade odvlači od novinarstva, a verujem da i mala količina sadržaja za mlade ne može ozbiljnije da zainteresuje decu da uđu u svet novinarstva. Nekada su se u školama puštali razglasi, čitale školske vesti, uspesi pojedinih učenika, pobednika na takmičenjima, nije se samo puštala muzika. Mladi su nekada i tako počinjali da se bave ovom profesijom. Danas škole imaju svoje novine, ali one uglavnom izlaze jednom godišnje i to za dan škole. Škole su sada u obavezi da imaju svoje sajtove i na njima se objavljuju razne informacije, ali i svoje Fejsbuk stranice, na kojima mogu uz mentorstvo svojih nastavnika, sarađivati i učenici. Deca uspešno koriste modernu tehnologiju, ali je neophodan mentorski rad sa njima kako bi na pravi način krenuli putem pravog novinarstva.

Smatram da mlade mogu da zainteresuju projekti i da možda na taj način možemo da ih uključimo u ovu sferu. Deluje mi da kod mladih nije presudan toliko finansijski momenat koliko radni kolektiv, radna sredina, mogućnost da iskažu svoju kreativnost. Radionice su dobra ideja da se na taj način mladi podstaknu ka novinarstvu i da se kroz određene medijske sadržaje privuku, jer će oni sutradan biti kreatori istog tog sadržaja.

Sa kojim problemima se susreću lokalni mediji u Srbiji?

– Pre svega nedovoljno dobra organizacija samih lokalnih medija, aktuelno stanje u medijima uopšte, problem finansiranja medija i nedovoljna plaćenost novinara, odnos pojedinaca prema medijima i novinarima, lokalno školstvo koje ne školuje novinarski kadar i dovoljno ne pospešuje i usmerava mlade da novinarstvo odaberu kao poziv, nedovoljna spremnost medija da mladima pruže slobodu u kreiranju medijskih sadržaja za njihove generacije, pa sve do nezainteresovanosti samih mladih ljudi za ovu profesiju.

Zaključak je da mladima treba dati šansu da iskažu svoj talenat i interesovanje, da je neophodno podmlađivanje lokalnih redakcija jer je to neminovni proces. Škole bi trebalo da deo aktivnosti preusmere na motivisanje učenika da se bave novinarskim poslom jer samo sa obrazovanim mladim ljudima može doći do profesionalizacije lokalnih medija, a samim tim i građani ne bi bili lišeni informacija od javnog interesa i kritičkog stava u medijima. Potencirana je ideja o neophodnosti udruživanja lokalnih medija, zajedničkoj saradnji na daljoj profesionalizaciji i opstanku. Takođe smatram da treba pokrenuti inicijativu,  da se preko konkursa izdvaja više novca za sadržaje za mlade.

Problem koji sam primetio, a koji već duže vreme prati medijsku scenu, ne samo u Srbiji već i šire, je pad kvaliteta sadržaja, a porast kvantiteta, gde na kraju građanin kao konzument medijskog sadržaja dobija gomilu svega istog. Kada pročitate naslov neke vesti, kao da je potpuno svejedno u kom mediju je objavljena.

Kakva je budućnost novinarstva u Srbiji?

– Ukoliko probamo da predvidimo kakva je budućnost novinarstva, vrlo brzo ćemo shvatiti da postoji mnogo stvari koje su u novinarstvu neizvesne kako bi ova predviđanja bila nešto više od pukih pretpostavki. Kreiranje novih medijskih formata događa se u tolikoj meri, da je teško ispratiti koji sve formati danas postoje. Kada određeni format i nastane, ne možemo znati koliko će se i održati jer ne možemo sa sigurnošću tvrditi kako će publika reagovati i da li će je ta vrsta nove ponude zaintrigirati.

Trenutno stanje medija u Srbiji i prognoze koje to isto stanje prate nisu optimistične i govore nam da se situacija dosta pogoršava. Primećujemo da uglavnom svuda dominiraju senzacionalističke, tabloidne vesti, koje, osim što nude deplasirani sadržaj, obavezno idu uz prigodnu fotografiju.

Mogućnosti za plasiranje određenog sadržaja nikada nisu bile veće. Sa druge strane, nikada nije bilo teže taj isti sadržaj plasirati jer ni konkurencija koju diktira tržište nikad nije bila mnogobrojnija. Problem novinara ogleda se i u nesigurnosti kako da određeni sadržaj plasira, ako ga je nemoguće ukalupiti tako da odgovara komercijalnim medijima. Osnivanje novih medija donosi određenu vrstu hendikepa u startnoj poziciji jer neko ko je novi medij treba da nađe način kako da se za njega čuje, pridobije publiku i stekne kredibilitet. A to je jako teško postići ako je preko puta vas medij sa dugogodišnjem iskustvom koji neko finansira. U tom slučaju, najbolje i jedino oruđe može i mora biti istinitost, pravovremenost, objektivnost i donošenje tema koje su važne. Jer, na kraju krajeva, publika je ta kojoj se svaki medij obraća.

Izvesno je da će medijski formati uvek biti drugačiji, da će menjati svoj oblik i stil. Na novinarima je da pronađu način kako da ih približe publici. Na publici je da im u tome pomogne.

Mnogi novinari ili suviše naginju zvaničnoj politici ili o vlasti pišu preterano loše samo da bi dokazali da su slobodni. Manjka zlatna sredina, ni suviše uz vlast ni suviše protiv nje. Uvek se u životu treba odmeravati, šta se može a šta ne. Nastojati da se pronađe srednje rešenje, da se nijedna tema ne odbaci ali uvek razmisliti u kakvom će obliku biti napisana.

Zadaci medija su da rade u interesu javnosti, da brinu o javnom interesu, da informišu, obrazuju, zabavljaju, ali i mobilišu tako da, praktično, budu institucije društva koje će publici da omoguće da to društvo razume i da u tom društvu aktivno participira. Dakle, mediji su ti koji publici pomažu da oblikuje svoje stavove koji su zasnovani na proverenim, pouzdanim informacijama i činjenicama, a ne na ličnim stavovima. Čini mi se da to zaboravljamo jer oko nas cirkuliše ogromna količina medijskih sadržaja, pa nam deluje da se funkcije medija menjaju. Mišljenja sam da se ne menjaju.

Pravo novinarstvo je mešavina zanata, umetnosti, sociologije, psihologije, politike i mnogo čega drugog.

Na koji način razvoj tehnologije utiče na medije?

– Ne tako davno, da biste se informisali, morali ste da posvetite određenu pažnju mediju putem kog dolazite do informacija. Trebalo je izdvojiti vreme za čitanje novinskih sadržaja, gledanje televizijskih kanala ili slušanje radijskih emisija. S munjevitim razvojem tehnologije, informacije su do nas počele da dolaze u mnogo većem broju nego što je to bio slučaj pre pojave novih medija. Društvene mreže takođe su ubrzale protok informacija, te je postalo jako teško isfiltrirati količinu sadržaja koje upijemo u toku samo jednog dana.

Za razumevanje poruka koje dolaze do publike, odnosno konzumenata medijskih sadržaja, važno je da razumemo i pojmove poput medijskih uticaja i konteksta u kome se neka informacija plasira. Potrebno je poznavati i kanale komunikacije, zakone, medijske slobode, Kodeks novinara i medijski sistem.

Da li prilikom kirišćenja društvenih mreža postoji potencijalna zloupotreba istih?

– Problem nastaje usled činjenice da se istinitost većine objava na društvenim mrežama ne proverava. Uporedo sa popularnošću društvenih mreža, rasla je i popularnost građanskog novinarstva, odnosno plasiranje informacija od strane ljudi koji nisu profesionalni novinari. Dovoljno je samo da imate malo čudo tehnologije u vidu telefona, tableta ili lap topa i otvoren nalog na nekoj od društvenih mreža i internet je vaš. Prednost, a ujedno i mana ovakve mogućnosti leži u plasiranju informacija velikom broju ljudi. Dobra strana je ta da ukoliko, na primer, postoji osoba koja posmatra određeni događaj ili situaciju koja je u interesu javnosti i ima načina da to snimi, taj snimak postavljanjem na neku od društvenih mreža postaje vidljiv toj istoj javnosti.

Jedna vrsta zablude koja vlada među širom javnosti leži u posmatranju svakog sajta, odnosno onlajn portala kao medija. Da bi se na određeni sadržaj na nekom onlajn portalu gledalo kao na medij, potrebno je da se taj portal nalazi u Registru medija,  što ga obavezuje i na poštovanje zakona, profesionalnih standarda, medijskih sloboda i ljudskih prava, te samim tim i Zakona o javnom informisanju i medijima republike Srbije i Kodeksa novinara Srbije.

Velike platforme na kojima se dele korisnički sadržaji, poput Jutjuba ili Fejsbuka, pa i sama internet kultura, razvili su se upravo zahvaljujući standardima za oslobađanje platformi od odgovornosti za sadržaje korisnika, ukoliko za takav sadržaj nisu znale ili nisu mogle da znaju. Teoretski, onog trenutka kada se sadržaj prijavi kao nedopušten ili nezakonit, platforme su dužne da ga razmotre i uklone ukoliko je to zaista slučaj, ali često vidimo da se to u praksi baš i ne dešava, čak i da dolazi do uklanjanja potpuno legitimnog sadržaja zbog navodnog kršenja pravila platforme. Kada govorimo o Srbiji, odgovornost za objavljeni sadržaj je već propisana i uređena kroz pravni sistem Srbije i ona važi i za internet, ljudi često misle da, ako su nešto uradili u digitalnom okruženju imaju neku vrstu imuniteta, ali je to zabluda. Na primer, govor mržnje je kažnjiv bez obzira na medij i neophodno je da ljudi to znaju.

Ima i onih koji u novinarstvo uplivaju iz potpuno drugih voda. Koliko formalno obrazovanje znači u odnosu na neformalno i šta je bitnije, teorija ili praksa?

– Najbolje je kad idu zajedno, jer ni jedno ni drugo nije obavezno ni propisano, ali je neodvojivo. Formalno obrazovanje daje određena znanja i alate za profesiju, a neformalno daje prostor da se to primeni. Onaj ko je došao na fakultet da nauči određen broj strana i da ne zna šta će sa njima, suštinski gubi vreme. Istovremeno, onaj ko je došao da studira novinarsto a nije pročitao nijedan intervju, gubi vreme kao onaj ko je došao na fudbalsku utakmicu i ne zna ime ni jednog igrača.

Praksa je, po mom mišljenju, svakako važna i suštinski je element novinarske profesije. Međutim, nekada mi se čini da se ni od građevinskog inženjera, ekonomiste ili pravnika ne očekuje da čim diplomira radi kao da je desetak godina na određenom poslu, a od novinara se tako nešto ponekada neopravdano očekuje. Podela na fakultet i praksu je neprirodna i svako insistiranje na njoj je suštinsko nerazumevanje svrhe i jednog i drugog.

Smatram da je neformalno obrazovanje izuzetno važno jer predstavlja prenošenje ličnog iskustva starijih, testiranje sebe u različitim situacijama i sticanje ličnog iskustva koje je neuporedivo.

Mišljenja sam da ne postoji profesija u kojoj se univerzalnost ne podrazumeva. Sposobnost da se čovek prilagodi različitim situacijama, poslovnim izazovima i zadacima predstavlja značajnu prednost u tom smislu. Sa druge strane, stručnost i upućenost u određenom konkretnom pravcu ili vrsti posla ima svoje prednosti. Prirodno, ukoliko se neko specijalizuje za jednu oblast to mora da bude u meri koja ga izdvaja i zbog koje će postati praktično nezamenljiv. Bar na neko vreme, jer mislim da niko nije potpuno nezamenljiv. Dobro pisanje, veština izdvajanja ključnih informacija, njihovo objašnjavanje, stalno obogaćivanje rečnika i stila su osnova bez koje se ne može zamisliti dobro novinarsto u svakom smislu.

Postoje li razlike između tradicionalnih i novih elektronskih medija, osnosno internet portala?

– Sve veći uticaj novih medija u odnosu na one tradicionalne nesporan je. O tome je napisano mnogo stručnih i naučnih radova, o tome se govori na svakom naučnom ili stručnom skupu posvećenom medijima. Svesni toga, ma koliko nam tradicionalni pisani mediji (na papiru) bili prirasli k srcu, da se prednosti novih tehnologija iskoriste u širenju pisane reči.

Jer budući da u najvećoj meri obrađujemo teme koje se tiču svakog čoveka, informacije mogu doći i do čitaoca iz čiste radoznalosti, iako nije na prvi pogled posebno zainteresovan za konkretnu objavu. Možda se zainteresuje? Naime, vidljivost tih tema postaje mnogo veća a sadržaji pristupačniji svima onima kojima je miliji telefonski ili računarski ekran od štampe. 

U sadašnjem trenutku se veća pažnja posvećuje Facebooku i Instagramu, iz prostog razloga što pomoću društvenih mreža svi napisani tekstovi, a posebno fotografije brže dolaze do većeg broja čitaoca. Posebno kvalitetne fotografije s različitih događaja, koje zbog ograničenog prostora u štampanom izdanju ne nalaze mesta. Galerije fotografija uz vest, postavljaju se sada češće i redovnije, što se već vidi i po većoj posećenosti i lajkovima.

Ali, ,,sve teče, sve se menja“ pa se i novinarstvo menja u skladu s novim vremenom. A reč ostaje ista, samo se prenosi drugačijim načinima. 

Intervju vodila: Milena Mladenović

LEAVE A RESPONSE

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *