Pojam medijske pismenosti definisan je na konferenciji o medijskoj pismenosti 1992. (National Leadreship Conference on Media Literacy, 1992) kao “sposobnost pristupa, analize, vrednovanja i odašiljanja poruka posredstvom medija” (Aufderheide, 1992).

Centralna tema medijske pismenosti jeste ovladavanje kritičkim i kreativnim veštinama, odnosno znanjima koja pomažu da se povežu složene ideje, da se stalno postavljaju pitanja, prepoznaju pravi odgovori, identifikuju zablude što je u temeljima intelektualnih sloboda.

Ta definicija je usmerena na koncept medijske pismenosti koji polazi od medija kao pozitivnih izvora informacija i zabave, a za njih treba usvojiti ili osvestiti mnoga različita znanja i veštine. Razvijenija društva ne prepuštaju pojedincima da se samostalno brinu i nesistemski snalaze u sticanju tih znanja, nego podstiču različite društvene strategije medijskog opismenjavanja, sledeći pozitivne međunarodne primere i preporuke.

UNESCO je još sedamdesetih godina XX veka podstakao pitanje obrazovanja za medije. Bazirajući ideju na važnosti koju mediji imaju u životu pojedinaca i porodice, zatražili su da se na međunarodnom nivou sastanu naučnici kako bi istražili načine uključivanja medijskog obrazovanja u prosvetne sisteme svih razvijenih, pa i manje razvijenih, zemalja. Od potpisivanja Deklaracije o medijskom vaspitanju (Declaration of Media Education) 1982. do danas, koncept medijske pismenosti ili medijskog odgoja donekle se menjao, ali je ostao utemeljen na osnovnoj ideji – komunikacionim pravima koja proističu iz osnovnih ljudskih prava što su garantovano dokumentima međunarodne zajednice, ponajprije Poveljom Ujedinjenih nacija o ljudskim pravima (1945) i Evropskom konvencijom o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda (1950).

Medijska pismenost razvija različite veštine: tehničke (sposobnost pristupa medijima), kritičke (razumevanje medijskih sadržaja, sposobnost njihova tumačenja i kritičkog vrednovanja) te praktične (sposobnost stvaranja medijskih poruka). One omogućavaju da mediji budu shvaćeni i na dobar način, bez stereotipa, prihvaćeni u društvu koje ih pažljivo i kritički posmatra.

Predmet proučavanja medijske pismenosti su potencijalno štetni medijski sadržaji (nasilje, reklame, stereotipi ili pornografija), uticaji medija i štetnih sadržaja, regulacija i samoregulacija (konvencije, nacionalni zakoni i etički kodeksi novinara i oglašivača), te nove tehnologije i njihova društvena uloga. To obuhvata industrijalizaciju informacija, zabave i kulture, interaktivnu komunikaciju, nove medijske žanrove poput bloga itd.

Medijska pismenost i demokratsko društvo

Značaj medijske pismenosti ponajprije se ogleda u uticaju medija na glavne demokratske procese. Za demokratsko učešće građana potrebne su veštine kritičkog mišljenja i samoizražavanja. Medijska pismenost omogućava prvenstveno deci, budućim građanima – političke odabire, shvatanje političkog diskursa i učestvovanje u njemu. Time će i kao punoletni, medijski pismeni, dobro obavešteni građani donositi samostalne odluke o demokratskom izbornom procesu.

Današnji mediji utiču na oblikovanje mišljenja, uverenja i stajališta. Bez obzira na razlike u stepenu uticaja medija, svi istraživači se slažu da mediji utiču na društvo. Shvatanjem tih uticaja medijska pismenost nas sprečava da postanemo zavisni od medija.

Istraživanje – medijska pismenost u Srbiji

Istraživanje je sprovedeno na uzorku od  više od 3.200 srednjoškolaca, profesora građanskog vaspitanja, studenata novinarstva i novinara. Istraživanje, koje je za Medijsku koaliciju sprovela  organizacija BIRODI daće podatke koje će omogućiti uspešnu realizaciju planiranih aktivnosti.

Glavni zaključci:

• Postoji lažni utisak o stepenu medijske pismenosti među ispitanicima
• Edukacija o opštoj medijskoj pismenosti svih aktera je neophodna
• Edukacija o novim medijima i društvenim mrežama je posebno važna
• Podizanje svesti o moći potrošača je potrebno – svi učesnici istraživanja izjavili da mediji nemaju kvalitet, ali i da nemaju utisak da mogu nešto da urade u vezi sa tim.
• Mediji (kao proizvođača sadržaja) moraju da budu uključeni u edukacije o medijskoj pismenosti.
• Istraživanje je pokazalo da srednoškolci internet i društvene mreže koriste više u odnosu na druge medije. Takođe, mladi kažu da mogu da prepoznaju medijske manipulacije i načine na koji mediji utiču na njihovu okolinu, ali kažu da su sami imuni na takve uticaje (zbog čega je jedan zadatak Kampanje za medijsku pismenost da ih navede da još jednom razmotre koliki je stvaran stepen njihovog imuniteta).   
• Jedan od zabrinjavajućih zaključaka istraživanja je i što učenici nisu sasvim uvereni da treba, ili ne žele, da učestvuju u radionicama o ulozi medija. 

(medijskapismenost.net)