Teme o deci, kad se i pojave u medijima, pre svega su prilika za odrasle da se pohvale svojim dobrim delima, ili da se požale na uslove koji ih u tome ometaju. Kad se uz takvu temu pojavi slika ili izjava deteta, ona uglavnom ima funkciju skretanja pažnje na ono što čine odrasli. Ne mislimo ovim da kažemo da se to radi svesno i namerno, već pre da odražava jednu ,,filozofiju detinjstva“ zasnovanu koliko na tradicionalnim shvatanjima, toliko i na zapanjujućem nepoznavanju dece. Cilj je da mediji, škola i roditelji što više doprinose tome da odrasli zaista upoznaju i razumeju decu. Umesto da nastoje da postanu, značajna snaga preventivnog delovanja, oni se uglavnom ograničavaju na povremeno pružanje pomoći u gašenju požara.

Izlaz iz ovog začaranog kruga je obrazovanje. Jednog dana će, možda, sticanje osnovnih  znanja o deci, neophodnih ogromnoj većini stanovnika naše planete u svakodnevnom životu, ući u standardne programe obrazovanja mladih i odraslih. Dok se to ne dogodi, upravo su mediji ti koji imaju ne samo mogućnost, nego i ogromnu odgovornost, da rade na ovom izuzetno važnom poslu. Ne samo u okviru uže obrazovnih programa i sadržaja, nego kroz sistematsko oblikovanje javnog mnjenja o deci i mladima koje se, uglavnom, odvija kroz programe i sadržaje koji dopiru do najšire javnosti.

Svet medija je u punoj transformaciji, poremećen dolaskom novih digitalnih platformi i društvenih medija. Pristup informacijama za sve potpuno je promenio ovu sliku. U periodu od 20 godina, internet i društvene mreže su prodrli u sve domove, a najmlađi se informišu prvenstveno preko društvenih mreža. Zbog toga je važno obrazovanje mladih o medijskoj pismenosti.

Većina mladih ljudi danas ne kupuje novine na trafici, ne slušaju radio, a mnogi televizor koriste isključivo za platforme na kojima gledaju filmovi i serije. Informacije o dešavanjima uglavnom dobijaju preko društvenih mreža i onlajn portala. Sigurno je da se nove generacije sve više udaljavaju od tradicionalnih medija.

Mladi danas odrastaju uz digitalne tehnologije, prirodno je da će se njima okrenuti u potrazi za informacijama. Ono što njima ne odgovara kod tradicionalnih medija je prilagođavanje programskoj šemi. Mladi su navikli da sadržaj koji im je potreban dobiju odmah, da bude u skladu sa njihovim željama. osim što tradicionalni programi i šabloni emitovanja ne odgovaraju mladima, postoji i veliki otpor zbog načina na koji se vesti prenose. Većina mladih želi da vesti budu kratke i jasne, bez previše formalnih izraza, zbog čega često mogu biti podložni dezinformacijama.

Uključivanje medijske pismenosti u obrazovanje dece i adolescenata može imati višestruke pozitivne efekte. Pre svega, unapređuje kritičko razmišljanje i analitičke veštine, čineći mlade pažljivijima u razmišljanjima o sadržaju koji konzumiraju. Ovaj razvoj kritičkog mišljenja je ključan za njihov rast kao informisanih i odgovornih građana. Pored toga, medijska pismenost može pomoći u sprečavanju različitih oblika štetnog ponašanja na mreži, obrazovanje mladih o rizicima i odgovornostima digitalne interakcije. Promovišući kritičko razumevanje medija, takođe pomažemo u smanjenju negativnog uticaja stereotipa i predrasuda koje propagiraju mediji. Medijska pismenost može podstaći kreativnost i lično izražavanje, pružajući učenicima alate za kreiranje smislenog i odgovornog sadržaja. U eri u kojoj su digitalne veštine sve traženije, samo integracija medijske pismenosti u školski program može pripremiti mlade ljude za nove izazove.

Promovisanje medijske pismenosti kod kuće i u školi zahteva zajednički pristup i saradnju. U školi, obrazovni programi treba da sadrže posebne teme o medijskoj pismenosti, koji uče učenike kako da kritički analiziraju medijski sadržaj i odgovorno kreiraju sadržaje na društvenim mrežama. Nastavnici mogu da koriste resurse kao što su video snimci, članci i praktične aktivnosti da angažuju učenike i razvijaju njihove veštine.

Kod kuće, roditelji mogu da imaju ključnu ulogu tako što otvoreno razgovaraju o medijima sa svojom decom, pokazujući kako da procene pouzdanost izvora, i govoreći o uticaju medija na svest i ponašanje. Postavljanje pravila o upotrebi medija i podsticanje kritičke upotrebe društvenih mreža može pomoći u izgradnji zdravih medijskih navika. Nažalost, mali broj roditelja ima dovoljno znanja kako bi na pravi način savetovali svoju decu. Roditelji kod nas retko koriste tehničke mere zaštite, odnosno „roditeljsku kontrolu” u cilju osiguranja bezbednosti dece na internetu.

Neophodna je konstantna saradnja između roditelja i škole na različitim nivoima. Na roditeljskim sastancima i sednicama Saveta roditelja treba redovno razgovarati o ovoj temi, razmenjivati mišljenje i iskustvo. Korišćenje obrazovnih alata i resursa može podstaći i roditelje i nastavnike u njihovim naporima da promovišu medijsku pismenost. Stvaranje otvorenog i stalnog dijaloga o medijima sa nastavnicima i roditeljima pomaže mladim ljudima da razviju kritičko i pravilno razumevanje digitalnog sveta, pripremajući ih da se suoče sa izazovima informacionog doba.

Neophodno je raditi na sticanju znanja učenika za zaštitu na društvenim mrežama, pronalaženje, selekciju i procenjivanje informacija na internetu, razvoju kritičkog mišljenja, kreiranju sadržaja u digitalnom formatu. Razumevanje o tome šta su štetni sadržaji, koje su negativne posledice izlaganja ovakvoj vrsti sadržaja i kako da reaguju kada se sa njima sretnu putem digitalnih medija, kome i na koji način mogu da prijave bilo koju vrstu štetnog sadržaja na internetu. Važno je sistematski raditi na senzibilisanju učenika i osvešćivanju o negativnim posledicama digitalnog nasilja i trebalo bi preventivne mere pojačati.